Svi dobro pamtimo prve filmove o Džems Bondu, Agentu 007, koji je imao specijalnu dozvolu da ubije. Zanimljivo je da nam je junakom bila osoba koja ima dozvolu da nekažnjeno ubija i uz to je njome svesrdno koristi.
Vjerovatno bi nam bio manje simpatičan da je rečeno kako ima dozvolu da muči i ubija, a što je zasigurno sadržano u toj njegovoj licenci specijalnih prava. Ideja o mučenju nam je manje bliska i prihvatljiva od same ideje o ubijanju.
Mnoge osobe u stvarnom životu, izvan filmskog platna imaju dozvolu za mučenje i ubijanje a da nisu nikakvi tajni agenti niti čuvari sistema.
Oni su jednostavno moćnici, koji su se igrom slučaja, uglavnom po društvo nesretnim slučajem, našli negdje visoko na ljestvici hijerarhije, u prilici da odlučuju o drugim ljudima, njihovim sudbinama, životima, pravima, slobodama, karijerama, njihovom ugledu, miru, zdravlju.
To su oni kompleksaši, isfrustrirane siledžije, kojima je data prilika da kroz neki rukovodni, upravljački ili nadzorni položaj prosipaju silu i demonstriraju svu svoju zlobu i monstruoznost nad onima koji su u toj hijerarhiji ispod njih. Oni to rade uglavnom bez emocija, hladno, psihopatski jer im je takva struktura ličnosti. Strastveni postaju tamo gdje je osoba ispod njih po nekom važnom ili nebitnom kriteriju ili više njih bolja od njih, sposobnija, kompetentnija, obrazovanija, kreativnija, atraktivnija, simpatičnija, moralnija ili bilo šta drugo, što kao pozitivna odlika tuđe superiornosti njima stvara nemir i narušava harmoniju njihova samodopadljivog idolopokloničkog obožavanja “uzvišenog moćnog sebe”.
Mnogi od vas koji ovo čitaju susretali su se na svojoj koži ili posmatrajući stradanja drugih nesretnika u beskrajnom lancu podređenih, kako nemilosrdni, beskrupulozni, ti tirani na rukovodnim pozicijama mogu biti u ispoljavanju svoje duševne patologije i pražnjenju svojih duboko ukorijenjenih razvojnih frustracija nad onima koji su im zapali u nemilost. Često su njihove žrtve oni koji su im se negdje suprotstavili ili ih nisu tretirali kao božanstva ili su im se zamjerili samo time što su bolji ljudi. Nekada nema nikakvog razloga za to pražnjenje sile i torture sem onoga definiranog u usputnoj konstataciji: “izgleda da je ustao na krivu nogu”, “sigurno mu žena ili ljubavnica nije dala”, ili je posljedica nekog drugog ličnog problema sa kojim se močnik susreo, jer mu se npr. kći drogira ili “vuca” sa narkomanima ili mu je žena saznala za ljubavnicu sa posla i slično.
Mnogo je tih apstraktnih silnika, bolesnika, koji ojađuju normalan svijet jer im se omaklo da imaju moć. Kako rekoh, mnogi od vas imaju svog, većina poznaje nekog kao blisku prijetnju, kao tjeskobnu sjenu što visi nad životom čovjeka što samo želi biti svoj.
Ja ću vas upoznati kratko sa mojim silnikom, Univerzitetskim Monstrumom, rektorom moga univerziteta, Univerziteta u Zenici, Jusufom Durakovićem. Kao svaki zlikovac i on ima svog pomoćnika, ne manje grozomornu kreaturu, Akademskog Kvazimoda, prorektora Ilhana Bušatlića.
Ta dva u intelektualnom i moralnom smislu riječi evolucijski nedovršena spadala, koja u stvarnom i normalnom svijetu ne bi bila ni pomoćni portiri na ulazu u Institut, domogli su se kako upućeni kažu, ogromne moći na univerzitetu u Zenici, strašenjem, ucjenama, čašćavanjem po kafanama, trgovinom uslugama i pozicijama, sektašenjima, širenjem tračeva i neistina o drugima, podmetanjem, vrebanjem i špijuniranjem, uplitanjem politike na univerzitet, kad im to odgovara i slično.
Ti silnici i monstrumi, kakvima nije mjesto u akademskoj zajednici godinama me šikaniraju, omalovažavaju u društvu kolega, marginalizirali su me u svakom pogledu, te su bezbroj puta izjavili kako: “Dok se oni budu pitali ja na univerzitetu ne mogu biti ništa”, “Treba njega naučiti pameti”, i tome slično. Ismijavali su se pred drugima tome što sam izgubio vid na desnom oku, širili priče da sam budala, ludak, da sam problematičan i konfliktan, da sam nasilan, da me se kolege boje, da sam nepredvidiv i da me treba svako izbjegavati i sl.
Pored toga su u par navrata poticali pokretanja peticija i prijava protiv mene koje su kao lažne i neosnovane propadale, ali su ostavljale traga na moje zdravlje. U posljednjih šest mjeseci pokrenuli su dva puta prijavu protiv mene na poslu za pokretanje disciplinskog postupka zbog moga pisanja ili javnih nastupa, što se krši sa pravom na slobodu mišljenja i govora, ali njima se može jer su moćnici. Sve to utiče čovjeku na zdravlje i remeti mu njegov ne samo profesionalni već i privatni život.
Ti moćnici očito imaju dozvolu za mučenje jer ih niko ne sankcionira, a ako doživim infarkt ili slično, bit će to dokaz da imaju licencu i za ubijanje. Vidite postoji savršen zločin ubistva, gdje kao moćnik stresom ubijete osobu i nikome ne odgovarate jer eto “šta ste mu uradili”, “ne bi umro da nije bio bolestan”.
Od kada su ta dva krvoloka na vlasti na univerzitetu, pod direktnim djelovanjem njihovog zlostavljanja i progona, jedan je portir umro, docent Prasko završio na ugradnji premosnice, prof. Jašarević završio na stentovima, prof. Hodžić na stentovima, prof. Kukić na stentovima, draga naša Jasna Ekinović ekonomista ekspresno oboljela i umrla, a mnogi drugi uposlenici prošli ogromne stresove, posezali za bolovanjima i tome slično. Meni prijete stentovi jer me evo ne popušta iako su me sve zvanične komisije oslobodile bilo kakve krivice za nesavjestan rad.
Te psihopate na čelu univerziteta pored toga što su zlostavljači i siledžije upetljani su u beskrajni niz malverzacija, sudskih procesa, financijskih i pravnih nejasnoća, a sve se to onda iskali na nama koji pošteno i čestito radimo svoj posao i uživamo prenositi znanje mladim generacijama.
Kažu da ima sad u Bosni zakon o mobingu na radnom mjestu. Takav je da je nemoguće dokazati da ste zlostavljani. Tako eto stvaramo društvo psihopata, bolesnika, koji sve što valja svode na mjeru svog unutarnjeg užasa.
